Autobuski pokret za održanje na vlasti uplašenog autokrate u nezaustavljivom padu zaustavio se ovog vikenda u Nišu da odigra još jednu jeftinu predstavu, demonstrira još jedan ogoljeni lažnjak, ulije mu još jedan placebo samopouzdanja i da se snimi još jedna epizoda za beskonačnu propagandističku seriju koja se godinama emituje preko režimskih medijskih trovačnica. Seriju, u kojoj se osvedočeni negativac – othranjen, pelcovan i najgorim manirima zadojen u radikalsko-udbaškoj jazbini – predstavlja kao heroj, spasitelj, državnik, vizionar, vrhovni komandant, graditelj, svetski lider, čuvar srpstva i države…
I kada je to propagandno ogledalo počelo da puca u sudaru sa surovom stvarnosti, a „spajdermenski“ kostim se pocepao u froncle, ispod njega se pomolilo klasično radikalsko strašilo koje bi da, po svaku cenu, sačuva apsolutnu vlast i kontrolu nad društvom, institucijama, medijima i nad ljudskim dušama i mozgovima. To strašilo se i u subotu klatilo s bine postavljene na trgu Kralja Milana u Nišu, okruženo obezbeđenjem, kordonima policije i tetošeno kamerama slugeranjskih televizija, gde je fantaziralo o sopstvenim uspesima i pregnućima pred publikom privedenom ko zna sve odakle i dresiranom da mu, po komandi, skandira, aplaudira i divi mu se.
Nikakve iskrenosti i spontanosti tu nije bilo, već smo, ko zna koji put, prisustvovali otužnoj melodrami i obostranom fingiranju „ljubavi“ u između glavnog junaka i njegovih statista, gde je on njih skupio i gledao jer mu trebaju, a oni su njemu skandirali jer moraju. Ne znam sa kakvim su se sve osećanjima ti najamnici vraćali sa Vučićevog propagandnog igrokaza, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da je on sa prezirom gledao na nesrećnike koji su se upućivali nazad ka autobusima, noseći na leđima plastične stolice i tegleći u rukama pakete vode i sokova.
Niški „deža vi“ Beograda od 12. aprila, samo u skromnijoj izvedbi i bez propratnog šatorskog „ćacilenda“ koji je u glavnom gradu ostao da Vučiću čuva strah, a nas sramoti pred gostima iz sveta koji, sa čuđenjem, obilaze i slikaju taj usmrdeli tabor u kojem bivakuje nekakav čudan svet za koji, valjda, samo onaj ko ih je tu instalirao i plaća njihovu „borbenu gotovost“ , zna ko su i odakle su. Kakvi su, to svi vidimo, a ko tuda prođe, može i da oseti!
A šta je još, i kome, poručio Aleksandar Vučić s niške bine, pre nego što će junački uteći iz grada koji mu je još onomad, kada je jajima i vodom zalio njegovu partijsku izvidnicu, na jasan način stavio do znanja da su tu nepoželjni?
„Nema više vaših zahteva, ne zanimaju me vaši zahtevi. Završili smo sa vašim zahtevima!“, urlao je u mikrofon, preteći studentima, a oni su ga i bez njega dobro čuli, okupljeni na obližnjem trgu Kralja Aleksandra, poručujući mu da zahteva i dalje ima, da će ga i te kako zanimati i podsećajući ga, na njegov užas, da sa ispunjenjem tih zahteva on i jeste završio i da ih zato ne ispunjava.
Zapretio je i profesorima da „para videti neće“ ukoliko se ne vrate u amfiteatre i učionice, prenebregavajući činjenicu da je i profesore i studente iz njihovih učionica isterala upravo njegova, u korupciji, osionosti i zlu, ogrezla vlast, a ne želja da se bave politikom. Na politiku ste ih vi naterali i sada ste besni što su vam pokvarili igru i razgolitili sistem!
Još jednom je trabunjao o kraju „obojene revolucije“, a da ni ovaj put nije rekao ko to troši „milijarde da bi rušio Srbiju“, niti ponudio bar jedan dokaz za svoje tvrdnje. Čitaćemo, valjda, u knjizi koju sprema, jun samo što nije. Poručio je i da je „oslobođen Niš“! Od koga? Od Nišlija? Turci, koliko znam, ne idu dalje od hotela „Nais“! Kao i on, uostalom, osim kad okupi dovoljno žandarmerije. Ne, Niš je bio okupiran na jedan dan i ponovo je prodisao onog trenutka kad su njegova „audi“ kolona i autobuski konvoji napustili grad.
By the way, šta kažu „tačkasti softveri“, koliko vam je pravih Nišlija dobrovoljno bilo na mitingu? Koliko Beograđana onomad? Koliko će vam sutra biti Valjevaca, Užičana, Čačana, Kragujevčana.., ukoliko se uopšte usudite da u te gradove dovedete vaš jednodnevni/trodnevni autobuski cirkus? I koliko vam se zainteresovanih upisa u famozni Pokret za održanje vlasti? Koliki ćete još ljudi osiromašiti, da bi ih učinili zavisnim od svoje milostinje?
Koliko ćete njih držati kao političke zatvorenike, da biste ostatak uplašili i naterali da ćute i povinuju se? Koliko još nadstrešnica, plafona, fasada i zidova treba da padne, pre nego što se iz ruku vaših graditelja uzmu mistrije, a na njih stave lisice? Koliko još laži? Koliko još pretnji? Koliko još ljudskih života treba da košta vaš odlazak sa vlasti? I koliko ćete još estradnog šljama angažovati da budu predgrupa firerskim nastupima vašeg lidera u kojima preti studentima, profesorima, građanima i vređa sve redom, dok pumpa posrnuli ego?
Karleuše, lukasi, knindže i jesu mera vašeg muzičkog ukusa i sveukupne estetike. U kafani na Balkanu!
Za Novu piše:Ranko Pivljanin
