„Pojedinosti o Gavrilu Principu o kojima se do sada nije znalo“, glasi naslov prvog od dva teksta o poslednjim danima Gavrila Principa, srpskom studentu, članu „Mlade Bosne”, revolucionaru i učesniku u atentatu na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek u Sarajevu 28. juna 1914. godine, nakon čega je otpočeo Prvi svetski rat.
Objavljen je sa naslovom „U zatvoru je zastajao dah“ i podnaslovom „Bolničar Gavrila Principa o poslednjim danima sarajevskog atentatora“, dok je nastavak u narednom broju pratio naslov „Terzin je bio uz njega“ i nadnaslov „Neobjavljeno svedočanstvo o poslednjim danima Gavrila Principa“.
„Naš čitalac Aleksandar Bajković, novinar, razgovarao je sa Olžrihom Matjekom, čovekom koji je bio bolničar zatvorenika Gavrila Principa u zatvoru u Terezinu“, navodi se u prvom tekstu. Matejka je bio jedan od ljudi koji je svedočio poslednjim zatvorskim danima i bolesti Gavrila Principa, ali i jedan od onih koji ga je poslednji video živog i razgovarao sa njim.
Ovu potresnu priču, kako je tada najavljen serijal, iz brojeva NIN-ove arhive 581 (25. februar 1961) i 582 (4. mart 1961) prenosimo u celosti.
„Pojedinosti o Gavrilu Principu o kojima se do sada nije znalo“, glasi naslov prvog od dva teksta o poslednjim danima Gavrila Principa, srpskom studentu, članu „Mlade Bosne”, revolucionaru i učesniku u atentatu na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek u Sarajevu 28. juna 1914. godine, nakon čega je otpočeo Prvi svetski rat.
Objavljen je sa naslovom „U zatvoru je zastajao dah“ i podnaslovom „Bolničar Gavrila Principa o poslednjim danima sarajevskog atentatora“, dok je nastavak u narednom broju pratio naslov „Terzin je bio uz njega“ i nadnaslov „Neobjavljeno svedočanstvo o poslednjim danima Gavrila Principa“.
„Naš čitalac Aleksandar Bajković, novinar, razgovarao je sa Olžrihom Matjekom, čovekom koji je bio bolničar zatvorenika Gavrila Principa u zatvoru u Terezinu“, navodi se u prvom tekstu. Matejka je bio jedan od ljudi koji je svedočio poslednjim zatvorskim danima i bolesti Gavrila Principa, ali i jedan od onih koji ga je poslednji video živog i razgovarao sa njim.
Ovu potresnu priču, kako je tada najavljen serijal, iz brojeva NIN-ove arhive 581 (25. februar 1961) i 582 (4. mart 1961) prenosimo u celosti.
Poslednji dani Gavrila Principa
Tek što je automobil stao pred zgradu broj 67 na vratima se pojavno postariji čovek. Pridržavao je šešir da mu ga vetar ne odnese i brzo me uveo u kuću.
„Sigurno dolazite u vezi s mojim pismom“, upita Matjeka.
Da, novinar sam iz Beograda.“
„Došli ste čak iz Jugoslavije da razgovarate sa mnom?
„Poznavali ste Gavrila Principa?“
Bio sam koliko nestrpljiv toliko i znatiželjan. Sreo sam možda jedinog danas živog čoveka koji je bio uz Gavrila Principa za vreme njegovih poslednjih trenutaka.
„Zaboga, sednimo. Pričaću Vam o njemu. Ogrejte se najpre“. Stari Matjeka mi je ponudio stolicu.
Skriveni zarobljenik
Bilo je to jednog jutra krajem 1916. ili početkom 1917. godine, baš u vreme kad sam bio prebačen kao lekarski pomoćnik iz zatvora u bolnicu i dodeljen doktoru Levitu. Imena mu se ne sećam jer smo ga svi poznavali samo kao doktora Levita. Bio je glavni lekar u garnizonoj ili kako smo je mi zvali, državnoj bolnici.
Nosio je čin rezervnog pukovnika austrougarske vojske. Uživao je veliki ugled i bio autoritet za sve osoblje u bolnici. Na njegov poziv da dođem u njegovu kancelariju odmah sam se odazvao. Reče mi „Matjeka, spremi lekarsku torbu. Posetićemo zatvor“.
„Naređenje sam odmah izvršio i uskoro krenusmo prema zatvorskoj zgradi koja je od garnizonske bolnice bila udaljena na dvadesetak minuta hoda.
Zatvor je u stvari bio stara tvrđava sa velikim brojem ćelija. Neke su bile toliko male da je u njih jedva mogao da se smesti krevet.
Doktor Levit je obišao sve ćelije. U njima su se nalazili uglavnom osuđenici na više godina robije zbog raznih dela kažnjivih po austrougarskim zakonima. Kao sad se sećam da je jedan Čeh osuđen na pet godina robije zbog toga što je prosuo vino po slici Franje Josifa, a drugi što je carev portret pocepao na sitne komadiće.
Među zatvorenicima nismo pronašli nijednog težeg bolesnika. Zbog toga sam se pitao zašto je doktor Levit preduzeo ovaj pregled. Kasniji razvoj događaja dao je odgovor na moje pitanje. Naime, obišavši sve ćelije doktor Levit se obratio upravtiku zatvora, austrougarskom visokom funcioneru, rečima: „Imate li još koga zatvorenika?“
„Ne!“, usledio je kategoričan odgovor.
Levit je još jednom upitao upravnika fiksirajući ta u oči: „Gospodine, ponovo Vas pitam imate li još koju ćeliju koju nisam obišao?“
Na moje iznenađenje upravnik ja najpre bez reči potvrdio glavom a zatim nas poveo holnikom prema jednoj osamljenoj ćeliji. Pred njom je stajao vojnik s puškom preko ramena. Upravnik izvadi jedan ključ iz džepa i otvori vrata. Ušli smo za njim u neku vrstu malog predsoblja koje su od ćelije delila još jedna vrata s malim prozorčetom okovanim rešetkama. Upravnik je otvorio i ta vrata pa ostao na njima s korbačem u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Pored njega progurali smo se u ćeliju.
Bio nam je potreban skoro čitav minut dok smo se privikli na pomrčinu. U prostoriju je svetlo ulazilo kroz mali otvor koji su gvozdene šipke činile još manjim. Kad su nam se oči privikle na tamu opazismo jednog čoveka. Rekoh čoveka, a bolje bi bilo da sam kazao živi leš. Zatvorenik, koji je dotle sedeo na krevetu, u stvari drvenim nogarama sa daskom preko njih, polako je ustao i upitno pogledao doktora i mene. Na upravnika nije obraćao pažnju.
Levit mu priđe, blago ga potapša po ramenu i upita na češkom jeziku: „Šta je s Vama, gospodine? Nije vam dobro?“
Oslovljenji je na sebi imao štraftaste zatvoreničke pantalone i pridržavao ih rukom. Isti takav mu je bio kaput na kome je jedan rukav visio prazan.
„Nije, znači, imao jednu ruku“, rekoh uzbuđen pričom mog domaćina.
„Ne, bila mu je do lakta odsečena“.
„Sećate li se: desna ili leva?“, upitah zatim.
Za trenutak Matjeka zatvori oči pa reče: „Leva, leva!“
„Molim Vas, prisetite se još jednom, koliko je meni poznato po onome što sam dosada čuo i čitao, Gavrilu Principu su amputirali desnu ruku.“
Ponovo se moj sagovornik zamislio.
„Kad Vam kažem, levu. Desnom je pridržavao pantalone.“
Nisam više hteo da insistiram na ovom detalju. Ali, prvi put otkako je Matjeka počeo da priča o obilasku bolnice nazvao sam zatvorenika Gavrilom Princilom. Skrenuh na to Matjeki pažnju. Odgovorio mi je: „Kasnije ću Vam ispričati kako sam saznao da je zatvorenik u stvari Gavrilo Princip. Govorim Vam onako kako tu stvari hronološki tekle. Dakle, kad ga je doktor Levit oslovio zatvorenik se malo nasmešio. Noge su mu podrhtavale. Bio je potpuno iscrpljen, izmučen. A oči – njih nikad neću zaboraviti. Kao da je sav bio u očima. Pogled mu je, nasuprot lomnom telu, bio živ, bistar i nada sve blag. Na Levitovo pitanje kako se oseća odgovorio je: „Bolestan sam. Nije mi dobro“.
Doktor ga povede do kreveta i polako položi na dasku a meni reče da mu izmerim temperaturu. Dok sam bolesniku stavljao termometar pod pazuh osetih da ima visoku temperaturu. Zatim sam se u to uverio. Živa na termometru podigla se na 40 stepeni.
Pregled je kratko trajao.
Doktor me pogleda, priđe mi i tiho reče: „Tuberkuloza sa upalom i gnojenjem“. Zatim se ponovo obrati bolesniku: „Bolničar će Vam dati neke praškove. Uzimajte ih a ja ću Vas prekosutra ponovo posetiti. A čime se pokrivate, gde su Vam ćebad?“
Bolesnik se na ovo tužno osmehnu i reče: „Imam samo jedno ćebe. Dobijam ga kasno uveče. Izjutra, čim svane, oduzimaju mi ga“.
Doktor Levit na ovo nešto promrmlja. Koliko sam razumeo bila je to psovka na račun zatvoreničkog režima.
„Pojedinosti o Gavrilu Principu o kojima se do sada nije znalo“, glasi naslov prvog od dva teksta o poslednjim danima Gavrila Principa, srpskom studentu, članu „Mlade Bosne”, revolucionaru i učesniku u atentatu na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek u Sarajevu 28. juna 1914. godine, nakon čega je otpočeo Prvi svetski rat.
Objavljen je sa naslovom „U zatvoru je zastajao dah“ i podnaslovom „Bolničar Gavrila Principa o poslednjim danima sarajevskog atentatora“, dok je nastavak u narednom broju pratio naslov „Terzin je bio uz njega“ i nadnaslov „Neobjavljeno svedočanstvo o poslednjim danima Gavrila Principa“.
„Naš čitalac Aleksandar Bajković, novinar, razgovarao je sa Olžrihom Matjekom, čovekom koji je bio bolničar zatvorenika Gavrila Principa u zatvoru u Terezinu“, navodi se u prvom tekstu. Matejka je bio jedan od ljudi koji je svedočio poslednjim zatvorskim danima i bolesti Gavrila Principa, ali i jedan od onih koji ga je poslednji video živog i razgovarao sa njim.
Ovu potresnu priču, kako je tada najavljen serijal, iz brojeva NIN-ove arhive 581 (25. februar 1961) i 582 (4. mart 1961) prenosimo u celosti.
Poslednji dani Gavrila Principa
Tek što je automobil stao pred zgradu broj 67 na vratima se pojavno postariji čovek. Pridržavao je šešir da mu ga vetar ne odnese i brzo me uveo u kuću.
„Sigurno dolazite u vezi s mojim pismom“, upita Matjeka.
„Da, novinar sam iz Beograda.“
„Došli ste čak iz Jugoslavije da razgovarate sa mnom?
„Poznavali ste Gavrila Principa?“
Bio sam koliko nestrpljiv toliko i znatiželjan. Sreo sam možda jedinog danas živog čoveka koji je bio uz Gavrila Principa za vreme njegovih poslednjih trenutaka.
„Zaboga, sednimo. Pričaću Vam o njemu. Ogrejte se najpre“. Stari Matjeka mi je ponudio stolicu.
Skriveni zarobljenik
Bilo je to jednog jutra krajem 1916. ili početkom 1917. godine, baš u vreme kad sam bio prebačen kao lekarski pomoćnik iz zatvora u bolnicu i dodeljen doktoru Levitu. Imena mu se ne sećam jer smo ga svi poznavali samo kao doktora Levita. Bio je glavni lekar u garnizonoj ili kako smo je mi zvali, državnoj bolnici.
Nosio je čin rezervnog pukovnika austrougarske vojske. Uživao je veliki ugled i bio autoritet za sve osoblje u bolnici. Na njegov poziv da dođem u njegovu kancelariju odmah sam se odazvao. Reče mi „Matjeka, spremi lekarsku torbu. Posetićemo zatvor“.
„Naređenje sam odmah izvršio i uskoro krenusmo prema zatvorskoj zgradi koja je od garnizonske bolnice bila udaljena na dvadesetak minuta hoda.
Zatvor je u stvari bio stara tvrđava sa velikim brojem ćelija. Neke su bile toliko male da je u njih jedva mogao da se smesti krevet.
Doktor Levit je obišao sve ćelije. U njima su se nalazili uglavnom osuđenici na više godina robije zbog raznih dela kažnjivih po austrougarskim zakonima. Kao sad se sećam da je jedan Čeh osuđen na pet godina robije zbog toga što je prosuo vino po slici Franje Josifa, a drugi što je carev portret pocepao na sitne komadiće.
Među zatvorenicima nismo pronašli nijednog težeg bolesnika. Zbog toga sam se pitao zašto je doktor Levit preduzeo ovaj pregled. Kasniji razvoj događaja dao je odgovor na moje pitanje. Naime, obišavši sve ćelije doktor Levit se obratio upravtiku zatvora, austrougarskom visokom funcioneru, rečima: „Imate li još koga zatvorenika?“
„Ne!“, usledio je kategoričan odgovor.
Levit je još jednom upitao upravnika fiksirajući ta u oči: „Gospodine, ponovo Vas pitam imate li još koju ćeliju koju nisam obišao?“
Na moje iznenađenje upravnik ja najpre bez reči potvrdio glavom a zatim nas poveo holnikom prema jednoj osamljenoj ćeliji. Pred njom je stajao vojnik s puškom preko ramena. Upravnik izvadi jedan ključ iz džepa i otvori vrata. Ušli smo za njim u neku vrstu malog predsoblja koje su od ćelije delila još jedna vrata s malim prozorčetom okovanim rešetkama. Upravnik je otvorio i ta vrata pa ostao na njima s korbačem u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Pored njega progurali smo se u ćeliju.
Bio nam je potreban skoro čitav minut dok smo se privikli na pomrčinu. U prostoriju je svetlo ulazilo kroz mali otvor koji su gvozdene šipke činile još manjim. Kad su nam se oči privikle na tamu opazismo jednog čoveka. Rekoh čoveka, a bolje bi bilo da sam kazao živi leš. Zatvorenik, koji je dotle sedeo na krevetu, u stvari drvenim nogarama sa daskom preko njih, polako je ustao i upitno pogledao doktora i mene. Na upravnika nije obraćao pažnju.
Oslovljenji je na sebi imao štraftaste zatvoreničke pantalone i pridržavao ih rukom. Isti takav mu je bio kaput na kome je jedan rukav visio prazan.
„Nije, znači, imao jednu ruku“, rekoh uzbuđen pričom mog domaćina.
„Ne, bila mu je do lakta odsečena“.
„Sećate li se: desna ili leva?“, upitah zatim.
Za trenutak Matjeka zatvori oči pa reče: „Leva, leva!“
„Molim Vas, prisetite se još jednom, koliko je meni poznato po onome što sam dosada čuo i čitao, Gavrilu Principu su amputirali desnu ruku.“
Ponovo se moj sagovornik zamislio.
„Kad Vam kažem, levu. Desnom je pridržavao pantalone.“
Nisam više hteo da insistiram na ovom detalju. Ali, prvi put otkako je Matjeka počeo da priča o obilasku bolnice nazvao sam zatvorenika Gavrilom Princilom. Skrenuh na to Matjeki pažnju. Odgovorio mi je: „Kasnije ću Vam ispričati kako sam saznao da je zatvorenik u stvari Gavrilo Princip. Govorim Vam onako kako tu stvari hronološki tekle. Dakle, kad ga je doktor Levit oslovio zatvorenik se malo nasmešio. Noge su mu podrhtavale. Bio je potpuno iscrpljen, izmučen. A oči – njih nikad neću zaboraviti. Kao da je sav bio u očima. Pogled mu je, nasuprot lomnom telu, bio živ, bistar i nada sve blag. Na Levitovo pitanje kako se oseća odgovorio je: „Bolestan sam. Nije mi dobro“.
Doktor ga povede do kreveta i polako položi na dasku a meni reče da mu izmerim temperaturu. Dok sam bolesniku stavljao termometar pod pazuh osetih da ima visoku temperaturu. Zatim sam se u to uverio. Živa na termometru podigla se na 40 stepeni.
Pregled je kratko trajao.
Doktor me pogleda, priđe mi i tiho reče: „Tuberkuloza sa upalom i gnojenjem“. Zatim se ponovo obrati bolesniku: „Bolničar će Vam dati neke praškove. Uzimajte ih a ja ću Vas prekosutra ponovo posetiti. A čime se pokrivate, gde su Vam ćebad?“
Bolesnik se na ovo tužno osmehnu i reče: „Imam samo jedno ćebe. Dobijam ga kasno uveče. Izjutra, čim svane, oduzimaju mi ga“.
Doktor Levit na ovo nešto promrmlja. Koliko sam razumeo bila je to psovka na račun zatvoreničkog režima.
Upravnik, još na ulazu, ljutito je lupkao korbačem po čizmi.
„A sada da vidimo ruku“, ponovo se obrati lekar zatvoreniku.
Dugo je Levit zagledao ranu na patrljku. Ona se takođe gnojila…
Prekidoh Matjeku: „Da li ste pitali bolesnika kad je i kako izgubio ruku?“
„Ne“, odgovorio je, ali se videlo da je amputirana. Kasnije, posle više od godinu dana bolesnik mi je o tome sam nešto ispričao ali smo Levit i ja o toj činjenici razgovarali čim smo napustili zatvorsku zgradu.
Naš razgovor smo prekinuli za izvesno vreme. Domaćica je donela kobasice punjene čvarcima. Reče da je to češki specijalitet. Kad smo pojeli, gostoljubivi domaćin nastavi sa svojom pričom.
Pošto smo se našli van zidina zatvora Levit mi reče: „To je sigurno onaj Princip koji je ubio prestolonaslednika Ferdinanda“.
Iako sam u to već bio ubeđen ipak upitah: „Po čemu to zaključujete?“
„Pre svega, upravnik zatvora nije hteo da nam pokaže bolesnika jer postoji odluka da se drži u tajnosti mesto gde se nalazi Princip. Drugo, onako izmrcvaren čovek može biti samo neko od sarajevskih atentatora. Treće, ruka mu je amputirana zbog toga što su kosti sagnjile a do toga je došlo usled batinanja. Konačno, iako dobro govori češki, bolesn ima srpski naglasak.“
Moj razgovor sa Levitom o bolgeniku trajao je sve do dolaska u gradsku bolnicu.
Naredna dva dana, do ponovne posete Principu, razmišljao sam o postupcima Levita. Ubeđen sam da je on naučio da se Princip nalazi u zatvoru i hteo da mu pomogne. Drukčije ne mogu protumačiti njegovo insistiranje prilikom prve posete da mu upravnik kaže ima li još jednog zatvorenika.
Naredne posete
Prilikom druge posete zatvoru došlo je do reprize procedure ulaska u ćeliju Gavrila Principa. Upravnik je opet lično otključao vrata i naoružan ostao na ulzu. Iza njega je stajao stražar, a koraci drugog odzvanjali su po pločniku sa spoljne strane zatvora. Čuvali su čoveka koji više nije uspevao da se drži na nogama. Ni pogled mu nije mogao da pobegne kroz uzan, gvožđem okovan prozor. Sunce, nebo ili makar tračak svetla zatvorenik odavno nije video.
Doktor Levit mu je prišao.
„Šta, ne možete danas više ni da ustanete?“, reče.
Bolesnik je ćutao.
„Svucite se“.
Brižno su zvučale lekareve reči dok je pomagao bolesniku da skine kaput i košulju. Princip je od dodira zaječao.
Ovom prilikom pregled je trajao mnogo duže. Levit ja potvrdio raniju dijagnozu. Zatim reče: „Neophodno je vršiti drenažu. Znate li šta to znači?“
Ponovo se oblačeći, Princip potvrdi glavom. Za to vreme ja sam spremao instrumente a lekar je postavio još nekoliko pitanja pacijentu. Princip je samo na neka odgovarao. Mislim da se ustručavao pred upravnikom zatvora, plašeći se da ne napravi nama neku teškoću.
Kad smo već bili blizu izlaza desilo se nešto što je potvrdilo moje pretpostavke da je zatvorenik Gavrilo Princip. Iaka, smo bili daleko, mogli smo čuti glas stražara.
„Gavrilo!“, povikao je.
„Da, prezivam se Princip“, usledio je tih ali razgovgtan odgovor.
