Kada govorimo o slovenskoj pismenosti pre dolaska Ćirila i Metodija u 9. veku, važno je razumeti da nije postojao standardizovan sistem pisanja poput alfabeta koji su oni stvorili. Dokazi o ranijoj pismenosti su oskudni i često predmet rasprava među istoričarima i lingvistima.

Najčešće se pominje svedočanstvo monaha Hrabra iz 10. veka u njegovom spisu “O pismenima”. On navodi da su se Sloveni, dok su još bili pagani, služili “crticama i rezovima” za brojanje i proricanje. Šta su tačno bile ove “crtice i rezovi” nije potpuno jasno. Neki veruju da je to bio neki oblik proto-pisma, piktograma ili simbola, dok drugi misle da su to bili jednostavni urezani znakovi za beleženje informacija, ali ne i razvijen fonetski sistem. Arheoloških dokaza koji bi potvrdili postojanje takvog sistema, nažalost, nema.

Hrabar takođe spominje da su Sloveni povremeno i nesistematski koristili grčko i latinsko pismo, ali bez pravog reda ili prilagođavanja slovenskim glasovima. To znači da bi pojedinci mogli da zapisuju neke reči ili imena koristeći ta pisma, ali to nije bio opšteprihvaćen i funkcionalan način beleženja slovenskog jezika.

Iako su sami datirani oko 1000. godine, Brižinski spomenici (Freising Manuscripts) su najstariji poznati kontinuirani tekstovi na slovenačkom jeziku pisani latiničnim pismom. Jezik u rukopisima ukazuje na to da su izvorni dokumenti mogli nastati već u 8. veku, pre delovanja Ćirila i Metodija. Ovo sugeriše da je latinično pismo, barem na nekim područjima, korišćeno za zapisivanje slovenskog jezika.

U suštini, pre misije Ćirila i Metodija, Sloveni najverovatnije nisu imali razvijen, standardizovan sistem pisanja. Tek su Ćiril i Metodije stvorili pismo (glagoljicu) koje je sistematski odgovaralo fonetskim karakteristikama slovenskog jezika i omogućilo široku pismenost.
Za preuzimanje ovog teksta navesti izvor kao i napraviti link prema ovom članku.