Pojmovi “Nezavisno Kosovo” i “neoosmanizam” duboko su povezani u mnogim srpskim političkim i akademskim analizama. Iz ove perspektive, tursko snažno zalaganje za nezavisnost Kosova ne posmatra se samo kao standardni diplomatski odnos, već kao ključni deo šire spoljnopolitičke doktrine poznate kao neoosmanizam.
Evo detaljnog objašnjenja ove veze:
1. Šta je neoosmanizam?
Neoosmanizam je spoljnopolitička doktrina koja se vezuje za modernu Republiku Tursku, posebno za period vladavine partije AKP i predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Glavni cilj ove doktrine je obnavljanje i jačanje turskog političkog, ekonomskog, kulturnog i vojnog uticaja na prostorima koji su nekada bili deo Osmanskog carstva.
- Tvorci doktrine: Ključnim ideologom ove politike smatra se bivši turski ministar spoljnih poslova i premijer, Ahmet Davutoglu. U svojoj knjizi “Strategijska dubina” (2001), on je izložio viziju Turske kao centralne sile koja ima istorijsku odgovornost i strateški interes da bude aktivno prisutna na Balkanu, Bliskom istoku i Kavkazu.
- Ključni elementi: Neoosmanizam se sprovodi kroz:
- Meku moć: Promocija turskog jezika, kulture, restauracija osmanskih spomenika (poput džamija i mostova), turske serije, stipendije za studente.
- Ekonomski uticaj: Velike turske investicije, trgovinski sporazumi i infrastrukturni projekti.
- Politički i diplomatski aktivizam: Aktivno posredovanje u regionalnim sporovima i snažno lobiranje za interese država i naroda koje Turska smatra “bratskim”.
2. Veza između neoosmanizma i nezavisnosti Kosova
Iz srpske perspektive, turska politika prema Kosovu vidi se kao najočigledniji primer primene neoosmanističke doktrine na Balkanu.
A. Turska kao zaštitnik “bratskih naroda”
- Rano priznanje: Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova 2008. godine.
- Aktivno lobiranje: Ankara se od tada smatra najagresivnijim i najupornijim lobistom za nova priznanja Kosova, kao i za njegovo članstvo u međunarodnim organizacijama poput NATO-a, Saveta Evrope i UNESCO-a.
- Kulturološko-religijska veza: Srpski analitičari, pre svih diplomata i orijentalista prof. dr Darko Tanasković, tvrde da Turska vidi Albance (kao i Bošnjake) kao “bratske muslimanske narode” i svoju “istorijsku zaostavštinu” na Balkanu. Iz te vizure, podrška stvaranju nezavisne albanske države na Kosovu je moralna i strateška obaveza Ankare.
B. Retorika kao dokaz
Izjave turskih zvaničnika često se navode kao direktan dokaz neoosmanističkih pretenzija:
- Erdogan u Prizrenu (2013): Najpoznatija i u Srbiji najčešće citirana izjava je ona koju je Redžep Tajip Erdogan dao tokom posete Prizrenu: “Turska je Kosovo, i Kosovo je Turska.” Ova izjava je u Beogradu protumačena kao direktno osporavanje srpskog suvereniteta i kao jasan iskaz da Turska vidi Kosovo kao deo sopstvene interesne sfere.
C. Strateški interes i “Zelena transverzala”
- “Strategijska dubina”: U Davutogluovoj doktrini, Balkan je “unutrašnji krug” turskog interesa, a Kosovo je u samom srcu tog kruga.
- Vojna saradnja: Moderna Turska aktivno vojno sarađuje sa Kosovom, pre svega kroz opremanje i obuku Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS). Isporuka turskih borbenih dronova “Bajraktar” Kosovu viđena je u Beogradu kao bezbednosna pretnja i kao konkretna vojna manifestacija neoosmanizma.
- “Zelena transverzala”: U nekim analizama, podrška Kosovu se tumači kao deo šireg geostrateškog cilja stvaranja “Zelene transverzale” – demografskog i političkog koridora muslimanskih naroda koji bi se protezao od Turske, preko Makedonije, Albanije, Kosova, Sandžaka (Raške oblasti) do Bosne i Hercegovine. Nezavisno Kosovo, kao vojno-politički saveznik Turske, bilo bi ključna karika u tom lancu.
Zaključak
U dominantnom srpskom narativu, “nezavisno Kosovo” nije samo posledica delovanja SAD i ključnih zemalja EU, već i strateški projekat “neoosmanističke” Turske. Smatra se da Turska, koristeći istorijske, verske i kulturne veze, aktivno radi na uspostavljanju Kosova kao zavisnog saveznika, čime obnavlja svoj uticaj na Balkanu i direktno potkopava nacionalne interese Srbije.
