U beskrajnom prostranstvu ljudske istorije, protkanom epovima o kraljevima i osvajanjima, rađanju i umiranju civilizacija, postoji jedna priča koja nadilazi sve druge po svojoj starosti, univerzalnosti i dubini uticaja. To je priča o Bogu – najstarija priča koju čovečanstvo pripoveda. Ona nije zapisana na jedinstvenom svitku papirusa niti uklesana u jedan kameni spomenik; ona je mozaik satkan od bezbrojnih mitova, himni, molitvi i filozofskih promišljanja, koji se protežu unazad do same zore ljudske svesti.
Traganje za početkom ove priče vodi nas duboko u prošlost, u plodnu zemlju Mesopotamije, kolevku civilizacije. Ovde, pre više od četiri milenijuma, na glinenim pločicama ispisani su najstariji poznati epovi koji svedoče o ljudskom poimanju božanskog. Ep o Gilgamešu, nastao oko 2100. godine pre nove ere, ne samo da je najstarije sačuvano književno delo, već nudi i dubok uvid u sumerski i vavilonski panteon. Iako se ne fokusira isključivo na stvaranje, on oslikava svet u kojem bogovi aktivno učestvuju u životima smrtnika, oblikujući njihove sudbine, donoseći i radost i patnju.
Još stariji od samog epa su pojedinačni sumerski mitovi koji su mu prethodili, kao i vavilonski ep o stvaranju, Enuma Eliš. Ovaj ep, recitovan tokom novogodišnjih svečanosti, detaljno opisuje kosmičku bitku između bogova, iz koje kao pobednik izlazi Marduk, koji potom stvara red u svemiru, oblikuje Zemlju i, naposletku, stvara čovečanstvo kako bi služilo bogovima. Slične priče, poput Atrahasisa, takođe govore o stvaranju ljudi od gline i božanskog daha, postavljajući temelje za motive koji će se kasnije pojaviti u mnogim svetskim religijama.
Gotovo istovremeno, u dolini Nila, drevni Egipćani razvijali su sopstvene kompleksne priče o postanku. Tekstovi piramida, koji datiraju iz otprilike 2400. godine pre nove ere, spadaju među najstarije religijske zapise na svetu. Oni ne nude jedinstvenu, koherentnu priču o stvaranju, već zbirku himni i čini koje opisuju putovanje preminulog faraona u zagrobni život, otkrivajući pritom bogatu kosmologiju s bogovima poput Ra, Ozirisa i Izide.
Ove rane politeističke pripovesti, sa svojim mnoštvom bogova i boginja koji personifikuju sile prirode, predstavljaju prva poglavlja u velikoj knjizi priča o Bogu. One odražavaju pokušaj drevnih naroda da razumeju svet oko sebe – neobjašnjive pojave poput izlaska sunca, poplava reka, života i smrti – kroz prizmu božanskog delovanja.
Međutim, unutar ovog politeističkog sveta, počele su da se javljaju i drugačije ideje. Značajan trenutak u istoriji ove priče dogodio se u 15. veku pre nove ere, sa pojavom natpisa koji spominju ime “Jahve”. Iako naučnici raspravljaju o tačnom kontekstu, ovaj pronalazak ukazuje na rane korene monoteizma – verovanja u jednog Boga – koje će kasnije postati temelj avramskih religija: judaizma, hrišćanstva i islama. Priča o Bogu ovde doživljava transformaciju. Umesto panteona bogova sa ljudskim slabostima, fokus se prebacuje na jednog, svemogućeg Stvoritelja, čija je priroda transcendentalna i moralna. Biblija, sa svojim pričama o stvaranju, izgonu iz Raja, potopu i savezu sa Avramom, postaje kanonski tekst koji oblikuje razumevanje Boga za milijarde ljudi tokom narednih vekova.
Ipak, priča o Bogu nije ograničena samo na pisane tekstove. Ona je i filozofska potraga, unutarnji poriv ljudskog duha da pronađe smisao i svrhu postojanja. To je tihi dijalog koji vodimo sa svemirom, osećaj strahopoštovanja pred zvezdanim nebom, potraga za moralnim kompasom u haosu ljudskih odnosa. U tom smislu, najstarija priča o Bogu nije započela sa prvim ispisanim slovom, već sa prvim čovekom koji je podigao pogled prema nebu i zapitao se: “Ko smo? Odakle dolazimo? Kuda idemo?”
Stoga, priča o Bogu nije samo istorijski artefakt, već živa, evoluirajuća pripovest. Od animističkih verovanja lovaca-sakupljača, preko kompleksnih panteona drevnih civilizacija, do monoteističkih i filozofskih koncepcija, ona se neprestano menja i prilagođava, odražavajući našu sopstvenu evoluciju svesti. To je priča o našim najdubljim strahovima i najuzvišenijim nadama, o našoj potrazi za redom u haosu i svetlom u tami. To je, u konačnici, priča o nama samima, ispričana kroz jezik božanskog – najstarija i možda najvažnija priča ikada ispričana.
