Bilo je hladno jutro. Onako, novembarski studeno, s prstom inja na krovu šupe. Stari Milojko, mršav, ali žilav sedamdesetogodišnjak, već uveliko je ložio vatru pod velikim, zamašćenim kotlom.
Dim se vijugao ka nebu kao jedina molitva koja je preostala, a u dvorištu, u selu, to je bio nepatvoreni znak: Dan je Republike.
Više niko nije oblačio pionirsku maramu niti se sećao Drugog zasedanja AVNOJ-a. Jugoslavije nema trideset godina. Ali 29. novembar – e, to je ostao neradni dan po navici, dan kada se u jesen mora obaviti ona najvažnija stvar.
“Lepa moja, jedina, još samo tebe ima… od svega”, promrmljao bi Milojko, gledajući prase pred klanje, a misleći na bivšu zemlju. Ironično, ali istinito. Sve zastave su spuštene, svi sletovi zaboravljeni, ali miris vrele masti i rakije je opstao.
Te godine, Milojkov unuk, dvadesetogodišnji Nemanja, student iz grada, prvi put je aktivno učestvovao. Došao je s društvom, sve moderni momci s “pametnim” telefonima, pomalo snobovski nastrojeni prema seoskim običajima.
“Deda, pa zar ovo ne bi trebalo da se radi u klanici? Higijena, propisi, šta ti ja znam…”, pitao je Nemanja, držeći se na pristojnoj udaljenosti od prljavog posla, pomalo sa gadjenjem.
Milojko se nakašljao i pljunuo u stranu.
“Sinko, ovo je tradicija. Klanica ti je za papire. A ovde je za dušu. I za zimu,” rekao je s prizvukom autoriteta. “A kad je 29. novembar u pitanju, onda je i za istoriju. Bilo je dva dana praznika, dva dana slobodno. Toga je Tito bio svestan, slobodni dani pre Božićnog posta. Ako je ičim kupio narod, to je s ovim.”
I zaista, uskoro je dvorište oživelo. Komšije su počele da pristižu, svaki sa svojom ulogom. Stare, zarđale mašine za mlevenje mesa su se polako zagrevale. Muškarci, svi odreda u isflekanim, debelim jaknama i gumenim čizmama, pušili su i pili domaću prepečenicu. Žene su u kuhinji mesile i pripremale začine, a u vazduhu se osećala mešavina dima, krvi, masti i nečega davno izgubljenog, nečega zajedničkog.
Nemanja je stajao po strani, ali ubrzo ga je Milojko ubacio u akciju. Nije bilo izgovora. Morao je da meša krv za krvavicu, da drži crevo za kobasice, da vadi i cedi čvarke. Ruke su mu se sledile, cipele uprljale, a pametni telefon odavno je zaboravljen u džepu.
Kada se sunce spustilo, i poslednji komad slanine bio je obešen na tavan da se suši. Ali vrhunac nije bio kraj posla. Vrhunac je bio kada su seli za dugačak drveni sto.
Na njemu, tepsija vrelog, upravo ispečenog svinjskog mesa – meso za mezenje. Pored, činija zlatno-žutih, još vrućih čvaraka. Domaći hleb, kupus, i flaše rakije i vina.
Milojko je podigao čašu, a svi su utihnuli.
“Da nam je živo i zdravo! Za sve što nam je prošlo, i za sve što nam je ostalo,” rekao je promuklim glasom, a suza mu je zatreperila u oku.
Nemanja je, umoran, prljav i gladan, zagrizao komad tek pečenog mesa. Bio je to ukus koji se ne može kupiti u prodavnici. Bio je to ukus zemlje, tradicije, a u vazduhu je, verovao je ili ne, još lebdeo nevidljivi eho nekadašnje slave.
Tog 29. novembra, dok su jeli čvarke i kobasice koje će ih grejati cele zime, Milojko i Nemanja, stari i novi svet, bili su potpuno sjedinjeni.
Od bivše Jugoslavije zaista je ostao samo svinjokolj.
