Kamena kolevka, kamena sudbina
Zovu me Stevan. Godine su se nataložile na plećima kao mahovina na severnoj strani gromače, ali pamćenje je još bistro, oštro kao ivica kamena kog sam celog veka prevrtao preko ruku. Rodio sam se ovde, gde se nebo naslanja na kamen i gde kamen rađa samo čoveka i smilje. Naša priča, priča Hercegovca i kamena, nije ispričana jer se ona ne priča rečima. Ona se živi, u tišini, kroz žuljevite dlanove i stisnute usne.
Sećam se dede. Njegove su ruke bile mapa ove zemlje – svaki usek, svaka brazda, pričala je o godinama borbe sa kršom. Govorio je malo. Kada bi progovorio, reči su mu bile teške i odmerene, kao kamenje koje je slagao u suvozid što nam je čuvao ono malo zemlje, otete od kamene pustinje. “Sinko”, govorio bi, “ovde ti je kamen i azbuka i molitva. Iz njega učiš kako da se uspraviš, a njemu se moliš da te ne pritisne.”
Na kamenu smo se rađali. Prvi dodir sa svetom nije bila meka postelja, već grubi, hladni kamen kuće koju je još čukundeda sazidao, kamen po kamen, znojem je malterisao. Svaki je kamen znao po imenu, po priči. Onaj u temelju, najveći, doneo je sa Crnogorca, na leđima, da kuća bude jaka, da je bura ne odnese. Onaj iznad vrata, beli, klesani, bio je beleg, znak da je tu dom, da tu život klija, uprkos svemu.
Na kamenu smo rasli. Igrali smo se klikera kamenčićima, gradili male gradove, bacali kamena s ramena, dokazujući ko je jači. Nismo dokazivali snagu mišića, već snagu inata koji se u nama rađao iz ovog tla. Što je kamen bio tvrđi, to je naš inat bio jači. Govorili su nam da ovde nema života, da je ovo Bog zaboravio. A mi smo, iz čistog inata, puštali korenje dublje, jače od bilo kog drveta. Kao što ona poslovica kaže: “Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.” Mnogi su otišli, ali kamen ih je uvek vukao nazad.
Na kamenu smo voleli. Devojci se nije darovalo cveće koje bi uvelo za dan. Darovao bi joj se najlepši, beli oblutak iz reke, gladak kao njena koža. Bio je to zalog večnosti, obećanje čvrsto kao stena. Ljubav je ovde bila kao smilje – otporna, mirisna, lekovita, rasla je iz kamena, prkoseći suncu i suši.
Sa kamena smo odlazili u svet. Trbuhom za kruhom, kako se to kaže. Odlazili smo sa ukusom kamene prašine u ustima i sa malim kamenom u džepu, da nas podseća ko smo i odakle smo. Tamo, u tuđini, u ravnicama i gradovima od stakla i čelika, noću smo sanjali naš krš. Sanjali smo oštre ivice, sivilo koje se na suncu preliva u srebro, miris majčine dušice što se širi iz pukotina. Pričali su mi da je jedan naš, nepismen, otišao u Ameriku i postao milioner. Nije znao da se potpiše, ali je znao kako da kopa, kako da iz kamena iscedi život. To ga je Hercegovina naučila.
Sada, u smiraju, sedim na pragu iste one kuće. Gledam u daljinu, u brda što se kupaju u poslednjim zracima sunca. Izgledaju kao usnuli divovi, sazdani od kostiju zemlje. Mlađi su otišli. Kažu, lakši je život tamo negde. Možda i jeste. Ali da li je čvršći? Da li znaju za tišinu koja govori više od hiljadu reči? Da li osećaju snagu koja se rađa iz nemoći, iz tvrdoglavog opstanka na mestu gde naizgled ničega nema?
Ruke mi opet same kreću ka kamenu pored praga. Hladan je, ali poznat. U njegovim šarama vidim lice dede, oca, vidim sebe. Vidim sve one neispričane priče, sve prećutane muke i tihe pobede. Ovo nije zemlja koja ti daje, ovo je zemlja kojoj otimaš. A kada otmeš, to što si dobio ceniš više od suvog zlata.
Priča o Hercegovcu i kamenu nikada neće biti ispričana do kraja. Jer ona nema kraj. Ona je urezana u svaki stećak, u svaki suvozid, u svaku kuću i u svako srce rođeno na ovom kršu. To je setna pesma o opstanku, tiha oda tvrdoglavosti i večni spomenik životu koji se, uprkos svemu, uvek iznova rađa – iz kamena.
