RIM- Italija se suočava sa ozbiljnom demografskom krizom koja drastično ugrožava standard budućih generacija, a današnji mladi su osuđeni na starost u siromaštvu zbog sve manjeg broja radnika koji će uplaćivati doprinose u penzioni sistem.
Najnoviji podaci pokazuju da osoba koja danas u Italiji odlazi u penziju može da računa na primanja u iznosu od oko 81,5 odsto svoje poslednje plate.
Za mlade koji su tek zakoračili na tržište rada, prognoze su mnogo mračnije, pošto će do 2060. godine taj procenat pasti na svega 64,8 odsto, što znači da će razlika između poslednje plate i prve penzije biti skoro dvostruko veća nego danas. Ovo stvara ogroman generacijski jaz i nesigurnost za milione mladih ljudi koji će uprkos punom radnom stažu imati značajno manju ekonomsku moć od svojih roditelja, prenosi Sole 24 Ore.
Procenjuje se da će Italija do 2050. godine izgubiti oko 7,7 miliona radno sposobnih ljudi, što je smanjenje za više od 20 odsto.
Sa sve manjim brojem radnika koji uplaćuju doprinose i sve starijim stanovništvom, sistem postaje neodrživ.
U ovom trenutku, Italija troši više novca na penzije u odnosu na svoj bruto društveni proizvod nego bilo koja druga zemlja u Evropi, ali taj novac odlazi na servisiranje sadašnjih penzionera, dok za buduće generacije nemaju razloga za optimizam.
Kako stanovništvo stari – a danas već skoro polovina Italijana ima više od 50 godina – politički pritisak da se sačuvaju postojeće penzije raste, ali to se dešava na direktnu štetu mladih koji tek treba da grade svoju budućnost u sistemu koji im nudi sve manje.
Pored demografije, problem su i plate koje su među najnižima u Evropi.
Dok u Nemačkoj i Francuskoj plate čine mnogo veći udeo u nacionalnom bogatstvu, u Italiji je taj procenat znatno manji i stagnira već decenijama. To je dovelo do pojave takozvanih „siromašnih zaposlenih” – ljudi koji imaju posao, ali njihova primanja nisu dovoljna za bolji strandard. Prema procenama, oko 2,4 miliona radnika u Italiji trenutno je pod rizikom od siromaštva, a taj broj je najizraženiji među mladima i radnicima sa nižim kvalifikacijama, prenosi Tanjug.
Stručnjaci upozoravaju da se bez hitnih reformi i podsticanja rađanja, Italija kreće ka demografskom slomu. Potrebno je stvoriti uslove u kojima rad donosi dostojanstvenu zaradu, a ne samo preživljavanje, kako bi se mladi motivisali da ostanu u zemlji i doprinose sistemu, inače će penzija umesto zasluženog odmora postati borba za puko preživljavanje, zaključuje se u analizi.
Ova situacija u Italiji nije izolovan incident, već ekstremni primer procesa koji polako zahvata ceo evropski kontinent. Italija je samo „vremenska mašina“ koja nam pokazuje kako će izgledati budućnost većine evropskih društava ako se trenutni trendovi nastave.
Evo zaključka koji stavlja italijanski problem u širi, evropski kontekst:
Zaključak: Evropa kao „stari kontinent“ u potrazi za novim ugovorom
Demografska kriza u Italiji zapravo je ogledalo u kojem se ogleda cela Evropa. Od Lisabona do Varšave, kontinent se suočava sa istim fundamentalnim problemom: model države blagostanja, stvoren u 20. veku, više nije usklađen sa demografskom realnošću 21. veka.
1. Kraj ere demografske dividende
Decenijama je Evropa profitirala od velikog broja radnika i relativno malog broja penzionera. Danas se taj odnos nepovratno menja. Evropska unija se suočava sa “dvostrukim starenjem” – dok se životni vek produžava, stope fertiliteta ostaju daleko ispod nivoa proste reprodukcije (2,1 dete po ženi). Rezultat je društvo koje postaje sve starije, dok se “motor” koji to društvo finansira – radna snaga – smanjuje.
2. Generacijska nepravda kao politička tempirana bomba
Italijanski scenario u kojem mladi uplaćuju više, a dobijaju manje, postaje standard širom kontinenta. Ovo stvara opasan politički jaz:
-
Penzioneri postaju najbrojnije i najdisciplinovanije biračko telo, što političare primorava da štite postojeće penzije.
-
Mladi, s druge strane, postaju manjina koja nosi sve veći poreski teret, često bez nade da će ikada ostvariti standard svojih roditelja.
3. Trka za radnom snagom i produktivnošću
Da bi izbegle “italijanski scenario”, evropske zemlje će morati da biraju između tri bolna puta:
-
Drastično povećanje starosne granice za penziju (što već izaziva nemire, poput onih u Francuskoj).
-
Masovna imigracija radno sposobnog stanovništva, što sa sobom nosi kompleksne društvene i političke izazove.
-
Tehnološka revolucija i automatizacija koja bi morala da drastično poveća produktivnost preostalih radnika kako bi oni mogli da izdržavaju sistem.
Konačna presuda
Evropa se više ne bori samo sa ekonomskim ciklusima, već sa biološkim satom. Italijanski alarm je poziv na buđenje za ceo kontinent: bez korenitih reformi tržišta rada, podrške porodici i novog modela međugeneracijske solidarnosti, Evropa rizikuje da postane prelepi muzej u kojem nema ko da održava eksponate, a mladi koji u njemu rade ne mogu sebi da priušte ni ulaznicu za sopstvenu budućnost.
Izvor:Politika
