1993. – Hronika propasti
Možda je najteže opisati godinu u kojoj je matematika prestala da važi, a moral postao luksuz. Godina 1993. u Srbiji nije bila samo zbir datuma i događaja; bila je to hronična bolest, period kolektivne groznice, kada su temelji života – ekonomija, pravo i nada – srušeni u jednom mahu.
Sve je počelo sa sankcijama. One nisu bile samo ekonomska mera iz inostranstva; one su bile čelični obruč koji je stegao sve pore društva. Nije to bila izolacija političara, već glad za naftom, nedostatak lekova, prazne fabrike i poniženje na granici pri kupovini najosnovnijeg. Sankcije su izgurale privredu iz legalnih tokova i gurnule je pravo u mračne vode kriminala.
Preko noći, šverceri, sumnjivi biznismeni i “kontroverzni” likovi postali su glavni akteri na sceni. Država se, zbog sopstvenog opstanka, okrenula sivom tržištu. Gorivo se točilo iz buradi na ulici, cigarete su se prodavale na ćošku, a piramidalne štedionice su, poput nekog bizarnog karnevala, skupljale poslednje ušteđevine onih koji su se još nadali čudu. Društvo je postalo binarno: oni koji su se obogatili i oni koji su sve izgubili.
Iznad svega toga, lebdela je senka hiperinflacije. To je bio najsuroviji, najnemilosrdniji mehanizam pljačke. Inflacija nije samo činila novac bezvrednim; ona je uništavala rad, trud i planiranje. Ljudi su plate primali u gomili papira, da bi sutra taj papir vredeo manje nego mastilo na njemu. Sećate li se novčanica od 500 milijardi dinara? Taj broj nije označavao bogatstvo, već beznađe. On je bio jasan znak da su i država i bankarski sistem odustali.
U takvom okruženju, najtragičnije je bilo urušavanje elementarne neljudskosti. Kada je borba za preživljavanje postala primarna, saosećanje je nestalo. Redovi za ulje i hleb bili su poprište malih, ali bolnih sukoba. Ljudi su prodavali nakit da bi kupili hranu, a deca su odrastala učeći da je Nemačka marka jedina prava valuta.
Godina 1993. je bila godina u kojoj smo naučili da se živi iz dana u dan. To je bio test moralne elastičnosti, i mnogi su ga, nažalost, pali. To nije samo deo naše istorije, to je ožiljak koji nas i danas podseća: kada se uruši sistem, prvo padaju dostojanstvo i ljudskost.
