Kakva je to država koja za 11 meseci nije uspela da bar improvizuje bezbedan način ukrcavanja i iskrcavanja putnika na nesrećnoj železničkoj stanici u Novom Sadu, posle urušavanje njene nadstrešnice i pogibije 16 ljudi, već se to čini na maloj stanici u obližnjem Petrovaradinu – retorički me pita prijatelj koji svakodnevno putuje vozom između Beograda i Novog Sada?
Na to pitanje, dakako, nemam odgovor, ali mi se čini da će se na godišnjicu poznate tragedije ipak nešto dogoditi na toj famoznoj i zasad jedinoj srpskoj brzoj pruzi, jer se najavljuje njeno skorašnje „otvaranje“ (ma šta to značilo). Naime, potpredsednik Vlade Srbije i ministar finansija Siniša Mali je prošle sedmice izjavio da će brza pruga Beograd – Subotica „biti završena za desetak, petnaestak dana“, te da će biti „otvorena“. Mi zasad ne znamo da li će biti organizovano i „svečano otvaranje“ te pruge i kada će ona, sve do Subotice, biti u funkciji i putničkog saobraćaja. Jedino znamo da je beogradski institut IMS dobio posao ispitivanja statike stanice u Novom Sadu, sa koje se odvalila nadstrešnica, na tenderu koji je raspisan februara ove godine. Valjda ćemo ovih dana čuti i kakva je dijagnoza IMS-a i da li će ta stanična zgrada biti ponovo sanirana ili srušena, da bi se izgradila neka sigurnija. Može se zapravo dogoditi da pruga bude puštena u promet, pa čak i da njom krene i putnički saobraćaj, ali da će se putovanje od Beograda do Budimpešte odvijati „via Petrovaradin“.
Problem je u tome što je Ministarstvo za građevinarstvo Srbije krajem avgusta izdalo samo „Delimično rešenje o upotrebnoj dozvoli“ spomenute pruge. Pri tome je, u julu, nadležna inspekcija ovog ministarstva utvrdila nezadovoljavajuće stanje na navodno renoviranim stanicama u Subotici, Bačkoj Topoli, Vrbasu i još nekim manjim stanicama.
Kad je reč o samoj pruzi, pitanje je da li će se njom odvijati i teretni saobraćaj, jer ona još nije dobila evropski sertifikat (ETCS) za kinesko graditeljstvo. Inače, čuje se da će brzina na ovoj brzoj pruzi biti ograničena na 160 kilometara na čas (dok se sada, na primer, između Londona i Bermingama gradi pruga za brzine od 360 kilometara na čas, a u Kini već ima i još bržih deonica na tamošnjim brzim prugama). U stvari, dok smo mi godinama galamili o brzim prugama, u razvijenijim zemljama one su odavno postale realnost.
Ovde nećemo potezati pitanje kada će konačno početi samo suđenje osumnjičenima da su na neki način odgovorni za poznatu tragediju prošle godine, kojoj je prethodilo „svečano otvaranje“ navodno rekonstruisane železničke stanice u Novom Sadu. Zapravo, i sama institucija „svečanog otvaranja“ ugrožena je posle većih i manjih skandala koji prate ne samo izgradnju spomenute pruge i rekonstrukcije železničkih stanica u Beogradu, Subotici i Novom Sadu, nego i tunele, mostove i ulice u celoj Srbiji. Političke stranke na vlasti u većini zemalja uvek pokušavaju da posle svake izgradnje javnih objekata, to prikažu kao svoje ekskluzivne uspehe, a u tome se u Srbiji uvek preterivalo – naročito poslednjih desetak godina. Kada na takvim objektima stvari krenu po zlu, naravno, „zaslužnih“ je daleko manje.
Sa političke tačke gledišta biće zanimljivo videti da li će gore opisano „otvaranje pruge“ biti izvedeno baš u Novom Sadu, gde su sećanja na prošlogodišnju nesreću najživlja, a potonji protesti protiv vlasti možda i najžešći u Srbiji ili će se ići na neko „skromnije“ rešenje, bez bučnih govora samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovih reči da je predvodnik onih koji grade Srbiju, a ne onih koji je navodno zaustavljaju. Gradeći ovu paradigmu on je smatrao da će učvrstiti svoju dominaciju u Srbiji, ali je pad nadstrešnice u Novom Sadu uveliko narušio tu propagandnu ideju.
novimagazin.rs
