Rusko carstvo je 30. marta 1867. godine prodalo Sjedinjenim Američkim Državama svoju prostranu koloniju Aljasku za 7,2 miliona dolara. Ova odluka, koja iz današnje perspektive deluje kao strateška greška, zapravo je bila promišljen potez cara Aleksandra II, iznuđen nizom geopolitičkih, ekonomskih i vojnih okolnosti.
Zvanična primopredaja teritorije odigrala se 18. oktobra 1867. godine u Novo-Arhangelsku (današnja Sitka), kada je ruska zastava spuštena, a američka podignuta, čime je okončano 125 godina dugo rusko prisustvo na severnoameričkom kontinentu.
Zašto je Rusija prodala Aljasku?
Odluka o prodaji nije doneta preko noći. Ona je bila rezultat dugogodišnjeg razmatranja unutar ruskog državnog vrha, a ključni razlozi su bili sledeći:
- Finansijska iscrpljenost: Rusija se nalazila u teškoj ekonomskoj krizi nakon poraza u Krimskom ratu (1853-1856). Rat protiv Osmanskog carstva, Velike Britanije i Francuske ispraznio je carsku kasu, a održavanje, snabdevanje i odbrana udaljene Aljaske predstavljali su ogroman i neodrživ trošak.
- Strateška ranjivost: Krimski rat je ogolio vojnu i tehnološku zaostalost Rusije u odnosu na Veliku Britaniju. U Sankt Peterburgu je vladao strah da bi u slučaju novog sukoba, Britanci, koji su kontrolisali susednu Kanadu, lako zauzeli Aljasku. Smatralo se da je pametnije prodati teritoriju prijateljskim Sjedinjenim Državama nego rizikovati da bude oteta u ratu.
- Neisplativost kolonije: Glavni ekonomski oslonac ruske Aljaske bila je Rusko-američka kompanija, koja je držala monopol na trgovinu krznom. Međutim, do sredine 19. veka, populacija morskih vidri, čije je krzno bilo glavni izvor prihoda, drastično je smanjena zbog prekomernog lova. Kompanija je zapala u dugove, a ruska država nije videla ekonomsku računicu u daljem upravljanju kolonijom.
- Fokus na razvoj Sibira: Car Aleksandar II i njegovi savetnici verovali su da je za budućnost imperije važnije usmeriti resurse na razvoj i kolonizaciju Sibira i ruskog Dalekog istoka, koji su bili kopnenom vezom povezani sa ostatkom zemlje.
Okolnosti prodaje
Pregovori o prodaji vođeni su u tajnosti, a ključne figure u procesu bili su ruski ambasador u Vašingtonu, baron Eduard de Štekl, i američki državni sekretar Vilijam Sjuard.
Sjuard je bio veliki zagovornik američkog širenja i odmah je prepoznao strateški potencijal Aljaske. Ipak, suočio se sa značajnim otporom u američkoj javnosti i Kongresu, gde su kupovinu podrugljivo nazivali „Sjuardova ledena kutija“ (Seward’s Icebox) i „Sjuardova ludost“ (Seward’s Folly).
Ugovor je potpisan nakon celodnevnih pregovora, u ranim jutarnjim satima 30. marta 1867. godine. Dogovorena cena od 7,2 miliona dolara (danas oko 140 miliona dolara) bila je izuzetno niska, iznoseći otprilike 2 centa po jutru zemlje.
Iako je u to vreme kritikovana kao bacanje novca, kupovina Aljaske se pokazala kao jedna od najprofitabilnijih investicija u istoriji SAD. Otkriće ogromnih nalazišta zlata krajem 19. veka pokrenulo je čuvenu „Zlatnu groznicu“, a kasnije su pronađene i ogromne rezerve nafte i prirodnog gasa. Za Rusiju, prodaja Aljaske ostaje istorijska tema o kojoj se i danas vode debate, a mnogi je smatraju jednom od najvećih propuštenih prilika u istoriji nacije.
Za preuzimanje ovog teksta navesti izvor i posraviti link prema ovoj stranici.
