Godina je 1878. Mesto radnje: Dedvud, Južna Dakota. Ako je pakao imao svoje predvorje na Zemlji, bio je to ovaj grad. Nikao iz blata i pohlepe, Dedvud je bio divlje dete zlatne groznice, podignuto preko noći na indijanskoj teritoriji. Vazduh je tamo imao specifičnu teksturu — mirisao je na barut, jeftin viski i znoj hiljada muškaraca koji su došli da potraže sreću, a najčešće su pronalazili samo neobeležen grob. Kockanje, prostitucija i revolveraški obračuni u podne ovde nisu bili filmski klišeji; bili su jedini poznati zakon.
Usred tog haosa, jedna žena je koračala ulicama kao da su njeno lično vlasništvo. Zvali su je Kalamiti Džejn. Njeno kršteno ime, Marta Džejn Kanari, davno je iščezlo u prašini prerije. Marta je bila krhko sećanje na prošlost; Kalamiti (Nevolja) bila je elementarna nepogoda. Odevena u mušku odeću od jelenske kože, sa mirisom duvana i loše rakije koji se širio oko nje, psovala je maštovitije od bilo kog kočijaša. Bila je sve ono što viktorijansko doba nije smelo da pojmi: glasna, gruba, neukrotiva i smrtonosna sa revolverom o boku.
Između mita i istine
Oko njenog lika istoričari i danas lome koplja. Neki tvrde da je bila nerazdvojna sa Divljim Bilom Hikokom, kraljem kockara. Drugi pak kažu da ga je jedva poznavala i da je u Dedvud stigla tek dan nakon što je Bil ubijen tokom partije pokera, držeći u rukama famoznu “ruku mrtvaca” (par asova i par osmica). Postojali su i oni koji su se decenijama kasnije izjašnjavali kao njihovi potomci, tvrdeći da je par bio u tajnom braku.
Ipak, istina je verovatno bila mnogo tiša i tužnija: Džejn je bila beznadežno zaljubljena u Bila, dok je on u njoj video samo zanimljivog saputnika iz karavana. Bez obzira na to šta je prava istina, njihove sudbine ostale su neraskidivo vezane u pesmama, stripovima i legendama koje odbijaju da umru.
Tihi ubica i “Nevolja” velikog srca
Ono što su mnogi hroničari Divljeg zapada zanemarili, zaslepljeni njenim pijanstvima i pucnjavom, bila je njena uloga tokom stravične epidemije koja je pokosila grad. Velike boginje su u to vreme bile sinonim za sigurnu smrt i društveni izopštenost. Oboleli su postajali parije, sklanjani u improvizovane karantine na rubu grada, ostavljeni da trunu u sopstvenoj groznici.
Dedvud se preko noći pretvorio u grad duhova. Saloni su opusteli, a jedini zvuk koji se čuo bio je zakucavanje dasaka na prozore. Strah je bio zarazniji od same bolesti. Ljudi su prelazili na drugu stranu ulice ako bi čuli nečiji kašalj, a majke su skrivale decu čim bi se na horizontu pojavila prašina. Ali “Nevolja” je odbila da ustukne.
Verovalo se da je Džejn preležala boginje kao dete, stekavši tako prirodni imunitet. No, imunitet vas ne brani od užasa prizora tela koja se raspadaju, niti od mirisa smrti koji se uvlači u pore. Džejn je postala samoproglašena bolničarka. Danima i noćima je čistila rane, menjala natopljene zavoje i, što je najvažnije, pružala ljudsku toplinu onima od kojih su se i rođena braća okretala.
“U paklu Dedvuda, gde je ljudski život vredeo manje od grumena zlata, ona je bila jedina koja je besplatno davala milost.”
Revolverom protiv gladi
Kada je u karantinu ponestalo hrane i lekova, nastupila je panika. Trgovci, paralisani strahom, odbijali su da šalju zalihe “kužnima”. Prema najpoznatijoj anegdoti, Džejn je tada ušetala u lokalnu prodavnicu mešovite robe. Vlasnik se povukao u ugao, prekrivajući lice natopljenom maramicom.
“Ne prilazi, Džejn! Donosiš smrt!” vrištao je.
Džejn nije trošila reči. Samo je izvukla svoj Colt .45. Metalni klik repetiranja odjeknuo je prostorijom kao presuda.
“Treba mi brašno, suvo meso i čista voda,” rekla je hrapavim glasom, dok joj je ruka bila mirna kao planina. “Ili ću te poslati u pakao pre nego što te boginje uopšte nađu.”
Trgovac je drhtavim rukama natovario kola. Džejn je sama preuzela uzde i odvezla spas onima koji su već počeli da gube nadu.
Poslednji ispraćaj
Vremenom, ona koju su nazivali sramotom za ženski rod, u šapatima preživelih dobila je novo ime: Anđeo. Ipak, Džejn nije umela da spase samu sebe. Njeni unutrašnji demoni, hranjeni litrima viskija i gorkom samoćom, na kraju su pobedili. Umrla je u svojoj 51. godini, oronula i zaboravljena od mnogih.
Ali ne od svih.
Na njenoj sahrani, među onima koji su nosili kovčeg, stajao je čovek kojeg je ona, godinama ranije, izvukla iz kandži boginja. Bio je to nemi podsetnik na to da se istinska hrabrost ne meri brojem ubijenih neprijatelja, već brojem onih kojima ste pružili ruku kada su svi ostali pobegli. Sahranjena je pored Divljeg Bila Hikoka, baš kako je želela — u smrti konačno blizu čoveka kojeg je volela i u gradu koji je zadužila svojom surovošću, ali i svojom neshvaćenom dobrotom.
