Vučić je na evropskom putu, a Dodik na američkom?! Da je onaj prvi evroentuzijasta, on to i sam često ističe, pa je opštepoznato. Posle dila s Trampom „povlačenje sa funkcije za skidanje sankcija”, za Dodika se podrazumeva da je na američkom putu. Da li to znači da se putevi Srbije i Srpske razilaze? Trampov poverljivi diplomatski specijalac Grenel, koji važi za našeg „dobrog svetskog policajca” pozvao je onomad Vučića da se prestroji s evropskog na američki kolosek. Ne preti (Grenland), ne kidnapuje (Maduro), nego sugeriše, vrbuje…
Makron, koji u alternaciji s Mercom i Starmerom nastupa kao predstavnik nesložne EU, onomad u Davosu ogorčeno konstatuje da „u današnjoj politici više ne važe nikakva pravila”. Dobro jutro, Kolumbo! Najpre su prestali i njegovom ličnom zaslugom da važe zakoni i zamenjeni su pravilima, a sada je proces logično otišao još dalje. Trebalo je da pita Srbe koji su bolno iskusili „međunarodno pravo” povodom Dejtona i Rezolucije 1244.
Mnogi važni Evropljani izostali su u Davosu. U dilemi da li da se pridruže nemoćnoj evropskoj solidarnosti i fasuju američke kaznene mere ili da se na vreme priklone jačem, mnogi su izabrali da se prićute. Predsednik Srbije iskoristio je višednevni boravak za bilateralne sastanke sa Orbanom, Babišem, Plenkovićem, Martom Kos…
Mesec i po povezanih neradnih dana povodom novogodišnjih praznika (Dan Republike, srpska Nova godina, velike slave) rukovodstvo Srpske iskoristio je da na miru poništi, pa obnovi premijerski mandat Savi Miniću, a ovaj da rekonstruiše vladu, da bi iz Sarajeva prestali da zakeraju da mandat nije mogao da mu poveri već bivši predsednik Dodik, nego aktuelna v. d. predsednika Ana Trišić Babić. Dodika dočekuju na najvišem nivou u Izraelu, ima poziv za Molitveni doručak kod predsednika SAD, u međuvremenu će u Peštu, a inostrani program skraćuje zbog ponovljenih izbora u Laktašima, Doboju i Zvorniku. Opozicija i dalje jaše na tezi: „Krije da je nešto pride obećao Trampu na štetu Srpske!”
A šta je to Dodik mogao da obeća Trampu? Da neće ući u EU i NATO jer je Tramp oboje zanemario? Da će kao Putinov prijatelj posredovati u Kremlju? Da se neće uključiti u nuklearni program Irana? Da će nastaviti da podržava Izrael? Da će se boriti protiv islamskog terorizma? Da će mu ustupiti bušotine nafte i gasa, kojih nema? A šta ako je Tramp još nešto obećao Dodiku što nije za javnost? Recimo, da će mu poslati američke advokate koje Sena Uzunović neće moći da ignoriše kao domaće, da pokrenu reviziju procesa ili da animira strance u Ustavnom sudu BiH da se pišmane.
Timoti Les je svojevremeno izjavio da je Srpska, tokom Trampove prve četiri godine, propustila šansu da se osamostali, ali da će se prilika ponoviti. Pokazao se kao vidovit: Tramp se vratio i sa većinom u Kongresu zaigrao punim kapacitetom šefa supersile, ukinuo sankcije svom starom fanu Dodiku. U tome su sjajno nadigrali Brisel, koji je stajao iza agresivnih nasrtaja Šmita na Srpsku i njenog lidera. Dodik se povukao s mesta predsednika, a zadržao svu moć kao lider vladajuće stranke, odnosno koalicije. Tramp je pokazao Mercu, Makronu, Starmeru, Ursuli i Kaji, kao i njihovim eksponentima na bosanskom terenu, da se s Dodikom može dogovoriti, bez progona i poternica. Orban, koji je šampion razumevanja globalnog prestrojavanja, kaže: „Došlo je doba bilateralnih sporazuma, ličnih odnosa, interesa i moći, doba nacija”. Što se tiče ličnih odnosa, on sam je iz zajedničke domovine isterao Sorosa, perjanicu duboke države koja je rušila Trampa. Dodik je navijao za Trampa kada niko nije i animirao je srpsku dijasporu da mu da glasove. Tramp se Putinu javno divio još u kampanji za prve izbore i tvrdio da će s njim sve dogovoriti, što je inspirisalo optužbu da je ruski agent.
Šta god mislili o Trampovoj kaubojštini, on je ogolio licemerje meke moći globalista, skupu i suvišnu sorosovštinu, koja mrežom NVO, međunarodnih organizacija, anahrone diplomatije i drugim izmotavanjima kamuflira banalnu činjenicu da jači tlači. Ako te već tretiraju kao malog i nejakog, ne moraju da te još prave budalom. Tramp ukida ambasade, izlazi iz međunarodnih organizacija, zavrće slavine NVO sektoru, što su SAD uglavnom i finansirale. Nije izvršio invaziju Venecuele, neće ni Grenlanda, iako je bio zapretio. Ako vlast u Kopenhagenu i autonomija ledene pustinje neće da prodaju Grenland, SAD će isto toliko investirati i pretvoriti ga u svetski zimski centar tako da će ga lokalno stanovništvo, zapušteno od metropole, slaviti kao kao oslobodioca. Na kraju, biće besplatno preuzimanje preko NATO-a u interesu bezbednosti i SAD i EU.
Dodik sada trijumfalno ponavlja svoje konačne ciljeve, od kojih, kaže, nema odustajanja: samoopredeljenje naroda, samostalnost Srpske, mirni razlaz, i poziva predstavnike druga dva naroda na dijalog. Landau je istakao da će SAD sarađivati u ravnopravnim dogovorima tri strane u BiH, pod uslovom da rešenja budu realna, konkretna, pragmatična i jasna. Iz toga se da zaključiti da SAD neće participirati u pričama o „1.000 godina istorije Bosne, o toleranciji i komšijskoj ljubavi, inkarnaciji evropskih vrednosti, kako to vole da konstruišu Evropljani i čaršijaneri, spram opore činjenice da za 30 godina ništa od toga. Tramp voli brza i jednostavna rešenja i ne dođe li do konsenzusa – biće razlaz. Možda ga i bošnjačke mase rado prihvate, po onom sarajevskom grafitu: „Potpiši, Alija, nek je naša, pa makar ko avlija!”
Srpska jeste krenula američkim putem, ali to je i ruski put, ne samo u Ukrajini. Dogovor Putina i Trampa u Enkoridžu obojica su ocenili kao kapitalan, ali nisu rekli po čemu. Očekivao se neki konkretan pomak ka razgraničenju u Ukrajini, a izgleda da je to bila neka mini-Jalta, u čijoj višoj fazi će, naravno, učestvovati i Si, na kojoj je definisan znatno širi okvir. Tramp se samoograničava na zapadnu hemisferu i utvrđuje se u njoj da ne bi upao u zamku prenapregnutosti imperije u koju je bio duboko zagazio Bajden („I 21. vek biće američki!”), a Putin je odobrio Dodikov dil, blago reagovao na Venecuelu, za Grenland kaže da se „Rusije uopšte ne tiče”. Bezmalo „baš lepo”, jer će evropski deo NATO-a, ako uopšte postoji bez SAD, biti razapet između Ukrajine i Danske. Tramp je uzvratio: „Putin je moj prijatelj! On želi mir!
Uzgred, kako u kontraudar koji najavljuju Evropljani uvući Rutea, jer NATO-om, kao i uvek, operativno komanduje američki general koji je pretpotčinjen komandantu armije SAD, pa ispada da bi na Grenlandu morao da se tuče sa svojima. Da i nema te besmislice, odluke se u NATO-u donose konsenzusom svih članica, a među njima u vojnoj i civilnoj komandi sede i predstavnici Mađarske, Slovačke, Češke i potencijalno još nekih zemalja koje ne bi da im momci ginu na Grenlandu protiv američke supersile, kao ni protiv ruske u Ukrajini. Evropski patriotizam nema radnu temperaturu. Kako god, ni posle Trampa neće biti drugačije.
I pored toga što je oštro kritikovao EU jer Srbiji nepravedno još jednom nije otvorila klaster, te odbio da dođe na sastanak u Brisel, Vučić kaže da ne odustaje od evropskog puta. Ima osnova za tu upornost: Srbija nije ni u Evroaziji, ni na dalekom Zapadu, nego u Evropi. Veliko vreme i energija potrošeni su na tom putu, a ekonomija vezana za investicije, tržište, robe i usluge tih zemalja. Najzad, na Balkanu je i dalje bolje biti u EU, nego van nje. Iz Davosa je 22. januara poslao poruku: „Znam da će se većina građana pogrešno iracionalno radovati Trampovim rečima, ali stanje u svetu se usložnjava”. Po svemu sudeći, EU nema veliku budućnost. Ni Republika Srpska nije odustala od EU, ali glavne tačke oslonca su joj na osovini Moskva–Vašington, što deluje kao perspektivnije. Slika bi bila nepotpuna ako ne kažemo da Tramp nije promenio politiku SAD prema KiM, a Grenel zaboravlja na „Bondstil”. Najzad, KiM isto boli i prekodrinske i Srbe u matici. Istorijski pak, SAD su bile saveznik, a Nemačka neprijatelj. Ipak, ako Srbiju i Srpsku, dve zemlje jednog naroda, posmatramo kao celinu, mogli bismo reći da, uključujući Kinu, koja ima velike investicije u Srbiji i političku naklonost prema obe obale Drine, jedinstveni srpski narod ima sve najjače spoljne oslonce (Rusija, SAD, Kina) u svetu neizvesnosti. Mogu li ostati bez ijednog, ili je to neizbežan rizik vojne neutralnosti u fazi razgraničenja bezbednosno-političkih hemisfera? Ne damo KiM i RS, nećemo sankcije Rusiji, EU nas neće, ODKB je u povoju, a Kisindžer veli: „Sa SAD je isto prijatelj ili neprijatelj.”
Za Politku Nenad Kecmanović
