Jutro, 28. novembar 1987. godine. Kasarna „Bratstvo i jedinstvo“ u Novim Jaršama, Ljubljana, bila je uronjena u onu neobičnu, tihu napetost koja vlada dan uoči velikog praznika. Sutra je Dan Republike, 29. novembar. Očekivali smo miran, praznični doručak, možda kakvu smotru, ali svakako – odsustvo svakodnevne dril rutine.
Onda se tišina razbila.
Vrata spavaonice se širom otvaraju i dežurni vojnik, grimasom pokušavajući da imitira strogo lice starešine, urla: “UZBUNA!”
Nema razmišljanja. Nema gunđanja. Telo je programirano. Skačemo. Uniforme, čizme, puška, sve u tri minuta. Uzbuna je tekla uobičajeno, kao stotinu puta pre toga, mehanički i efikasno. Još jedna provera gotovosti, pomislili smo, u čast maršala Tita.
Po završetku uzbune, dok smo se vraćali u kasarnu, iznenada me poziva poručnik Vignjević Đuro. Napetost mi se vratila u stomak. Šta sam zaboravio? Šta nisam uradio kako treba?
“Vojniče,” kaže poručnik, a na licu mu se nazire nešto što liči na osmeh, “Za Dan Republike, dobio si nagradno odsustvo.”
U prvi mah nisam bio siguran da sam dobro čuo. Odsustvo? Sad? Moj mozak, naviknut na pet-šest meseci discipline, jedva da je obradio tu reč.
Nije bilo vremena za pakovanje. Nagrabio sam ranac. Poručnik Vignjević me je lično odvezao do železničke stanice u Ljubljani. Bilo je tesno, vozovi za jug su bili krcati. Uhvatio sam bukvalno zadnji voz koji je išao za Zagreb.
U Zagrebu, transfer. Nastavljam putovanje čuvenom prugom, vozom „Učka ekspres“, koji je dolazio iz Rijeke. Voz je bio živ. Kao i uvek pred velike praznike, bio je pun radnika, “gastarbajtera” i sezonskih radnika koji su hitno hitali u svoje rodne krajeve u Bosni. Atmosfera je bila euforična. Pilo se, pevalo se, delili su se sendviči i priče. Taj voz bio je mikrokosmos Jugoslavije – bučan, veseo i pun iščekivanja. Bio je to potpuni kontrast u odnosu na tišinu i red kasarne koju sam ostavio pre samo nekoliko sati.
Kada sam sišao na svojoj stanici, udisao sam taj teški, domaći vazduh. Prizor je bio idiličan i grub istovremeno: moje selo bilo je okovano dubokim snegom i ledom.
Kada sam se pojavio na kućnom pragu, bio je to šok. Svi su bili iznenađeni. Nikome nisam javio, a i kako bih? Odluka je pala u roku od pola sata. Zagrljaji, neverica, i odmah su me poseli da jedem. Taj 29. novembar, Dan Republike, dočekao sam kod kuće, ne na smotri JNA, već okružen porodicom, sa ukusom majčine pite u ustima i mirisom snega u nosu.
To putovanje – od iznenadne uzbune do neočekivane slobode – ostalo mi je jedno od najslađih i najupečatljivijih sećanja na vojni rok.
